Zeleni kofer

Sve čuvam. Od prve ruže koju sam dobila, razglednice, lepeze koju mi je doneo iz Barselone drug iz osnovne kada sam mu se sviđala. Ostavio je lepezu, i neki šorts i majicu u bojama Španije koje nisam ni mogla da obučem, jer se malo precenio. Jesam niska i sitna, ali nisam toliko. Ostavio je poklon ispred vrata, zazvonio i pobegao. Mada sam znala da je to on bio. Lagala sam ga posle kako mi super stoji, bilo mi je krivo da mu kažem da nije ništa pogodio. Jednostavno me nije znao. Mislio je da poklonom može da me osvoji, a dovoljna je bila neka sitnica, samo da znam da me se setio dok je bio tamo. Čuvam i bidermajer koji sam jednom prilikom uhvatila. Ali, to je već priča za neki naredni put. Čuvam i sve uspomene sa putovanja, jedinu stvar koju sam ikada ukrala - kartu Madrida. Dogovor je bio da svako od nas koji smo putovali zajedno ukrade po jednu stvar, jer to nikad nismo radili. To je bilo nešto naše, tajna, ono zbog čega smo se osećali baš moćno. Ej, ukrali smo par magneta, razglednica i mapu u Španiji. Tako spektakularno. Ali je uspomena, i sad se svaki put nasmejem kad vidim kartu grada. 

Sve te uspomene su nešto samo moje, nešto što me čini ovakvom kakva jesam. Svaka sitnica ima svoju priču. Čuvam čak i sve moguće flaše piva i vina sa putovanja, koje nekako uspem da smuvam u kofer, prazne naravno, jer svaka od tih flasa vraća me u neko nezaboravno veče. Flaša belog vina iz Grčke uvek me podseti na prvo letovanje sa najboljim drugaricama kada smo se kupale gole noću i pile to vino. Dobacivale se flasom dok smo gledale u zvezde i zahvaljivale se univerzumu što smo toliko srećne.

Sećam se kada sam bila mala, možda sam imala pet, šest godina, možda sam čak i išla u školu. Nije tako bitno. Znam da sam sedela kod prabake u krilu i slušala njene priče. Pokazivala mi je svoj nakit. Uvek je nosila prstenje i ogrlicu. Za minđuše sada nisam više sigurna. Ali uvek je imala ogrlicu. I crveni karmin. Bez crvenog karmina i frizure nije se izlazilo iz kuće. Prava dama uvek mora da nosi karmin. I ona je bila prava dama. 

Sedela sam joj u krilu fascinirana njenom prefinjenošću maštajući o tome da nekada i ja budem takva. Pričale smo. 

Za svaki predmet u sobi imala je priču, za svaki prsten ili sitnicu. Tada mi je objašnjavala šta je od pradede dobila za koju godišnjicu, šta je sebi kupila na putovanjima. Jednom je pokazivala neke kašike. Bile su one male kašike, kašičice. Ručna izrada. Kupila ih je u Rusiji. Ili Poljskoj. Ne sećam se tačno. Sve je imalo neku priču. 

Ali od svega što sam ikada slušala najviše sam volela kada bi pričala o danu kada je samo spakovala svoj zeleni kožni kofer, stavila šubaru na svoju novu frizuru, crveni karmin, naravno, obukla bundu (imala je kolekciju krzna, pradeda je bio ćurčija) i krenula na voz za Rusiju. Potpuno sama je otputovala. Tada mi je to bilo nešto za divljenje. Maštala sam o tome kako je bilo šetati Crvenim trgom, gledati one velelepne zgrade, šetati bulevarima. Sam. 

Nosila je uvek, pogotovu poslednjih godina života, ogrlicu sa narandžastim priveskom od ćilibara. Privezak je bio čudnog oblika, nešto poput slonove surle. Želela sam da ga nosim nekad. 
- Nana, da li hoćeš da mi daš ogrlicu nekada. 
- Hoću sine, to će ti ostati kada mene više ne bude bilo. 

Nije mogla da mi ga pokloni tada, to joj je bila najdraža uspomena na sestru. Razumela sam to. 

Mislim da mi je od nje ostalo baš to čuvanje uspomena i sećanja na nekadašnje trenutke, ljude, predele. Bilo je nečeg posebnog u svemu tome. Kada god uzmeš u ruke neki od tih predmeta koje si čuvao, vrate te u prošlost. Ali, nije sve samo u prisećanju i ponovnom doživljaju, nešto je bilo u osećaju sigurnosti. Osećaš se kao da te grle stvari. Toplo je.

Kada je umrla meni je pripao baš taj zeleni kofer kojim je putovala svuda i narandžasti privezak od ćilibara. 

Zeleni kofer, eno ga stoji u mojoj sobi, prepun mojih uspomena sa putovanja. Narandžasti privezak, evo ga oko mog vrata.