Snoviđenje

Zavij je u belu svilu

i polako spusti na vazdušaste latice ruža

okrepi je sladunjavim medom

i zagrli je jako dok drhti od straha

neka tvoje rame bude zaštita od sveta

oči prozor u tajno kraljevstvo

neka tvoji prsti pričaju priču u tami

njena kosa neka ti bude sidro

mesto kom se uvek vraćaš

a njen obraz u polumraku nežan šapat

bedra njena neka te vinu u visine

a ruke neka drže na zemlji

nećeš je se sećati

biće kao slatko snoviđenje

prvi zrak što boji noćno nebo

mistična poput dima i vatre

topla poput crvenog vina

njen duh prodreće duboko u tebe

svaki delić će osvojiti

u svaku poru ostaće otrov

proklinjačeš dan kada se pojavila

proklinjaćeš sebe što nisi znao ranije

koliko si slab

proklinjaćeš sebe što nisi znao šta je ljubav

ona će nestati

isto tako kako se i pojavila

nečujno 

na vrhovima prstiju

išunjaće se noću dok spavaš

zaronjen u svetle snove

išunjaće se noću dok spavaš

a za njom ostaće samo večita težnja.