"Svetska ekonomska i svetska klimatska kriza imaju sličan uzrok: život izvan sopstvenih mogućnosti. Svet se kreće u pravcu velikog ekološkog duga, isto kao što stvorio velike finansijske dugove. Ove stvari su neodržive. Naši lideri ne mogu uspešno povratiti kapitalizam a da u isto vreme ne reše najveću pojedinačnu posledicu neodrživosti - klimatske promene.
Povezanost finansija i klime nije uvek očigledna zbog načina na koji je svetska ekonomija uređena. Priroda, naš najosnovniji resurs ne pojavljuje se u računima kompanija niti u većini podataka nacionalnih ekonomija. Zbog toga njena potrošnja prolazi nezapaženo. Niko nije odgovoran za činjenicu da trošimo prirodne resurse kao da sutra ne postoji.
Kada se srušio finansijski sistem, neke države su štampale dodatni novac. Kada je ugrožen ekološki sistem planete, takvo rešenje nije moguće. Mi ne možemo napraviti još jednu planetu.
Ispuštajući u atmosferu gasove koji uzrokuju klimatske promene mi uništavamo osnovni sistem planete koji održava život. Bivši glavni ekonomista Svetske Banke Lord Stern je izneo argument u svom izveštaju o ekonomiji klimatskih promena iz 2006. godine, da je neuspeh da se stavi cena da emisiju gasova "najveći svetski tržišni neuspeh ikada".
Ali rešavanje ovog neuspeha je veliki izazov. Naš ekonomski sistem, naša civilizacija može da postoji samo ukoliko osnovni resursi: atmosfera, okeani, šume i zemljište i osnovni procesi kao što su klimatski sistemi, hidrološki i ciklusi ugljeni ostanu netaknuti. Ukoliko od ekonomije i ekologije stvorimo neprijatelje, osudili smo ih na propast. Da bismo ih pomirili moramo stvoriti mogućnost za bogatiji, održiviji, profitabilniji i pošteniji svet.
Ipak, dok su političari trošili trilione dolara u proteklim mesecima na rešenje finansijske krize, oni tek moraju da se pozabave ozbiljnijom krizom klimatskom sistema. Šansa da se uradi dobra stvar i ispravi greška desiće se u Kopenhagenu, u decembru ove godine (2009.), kada se oklupljaju svetski zvaničnici sa namerom da postave pravila za kontrolu gasova koji stvaraju krizu i da odluče kako se uhvatiti u koštac sa neizbežnim posledicama klimatskim promena.
Ukoliko Konferencija o klimatskim promenama u Kopenhagenu doživi neuspeh, 2009. godina će biti upamćena kao jedan od najvećih političkih neuspeha ikada.
Niko ne bi trebao da podceni zadatak koji je pred pregovaračima ove godine, niti njegovu hitnost. Klimatske promene već izazivaju ozbiljne suše, poplave i uragane i šire bolesti kao što su malarija i denga. One uništavaju kritične ekosisteme uključujući Veliki Koralni Greben, kišnu šumu Amazona i Arktik. Naučnici tvrde da se toplotni talas u Evropi 2003. godine koji je usmrtio 30000 ljudi ne bi desio da nema globalnog zagrevanja.
Svet se kreće u pravcu uništenja čitavih ostrvskih nacija zbog rasta nivoa mora. Pored skoro milijardu ljudi koji nemaju dovoljno hrane, zemlje u razvoju će takođe osetiti nestašice ako se pustinje prošire, ako se azijski monsunski sistem promeni ili ako se izvori pijaće vode sa planinskih glečera kao što su oni na Himalajima smanje. UN institucija IPCC je izračunala da bi ovakve klimatske promene smanjile proizvodnju hrane za 40% do 2100. godine.
Što je još gore, planeta je blizu "tačke ključanja" kada čitavi ekosistemi prelaze u novo stanje, u kojima bi planeta bila transformirana na način odakle nema povratka na staro. Ove tačke ključanja mogu katapultirati globalnu klimu u novo krhko stanje koje može destabilizovati ledene pokrivače na polovima, na Grenlandu i Antarktiku, čime bi nivo mora porastao za nekoliko metara. Takva toplija klima može osloboditi na milijarde tona opasnog metana koji je zarobljen u ledu i ugljen-dioksid iz šuma pojačava suše, devastacije i požare koji će lansirati nezaustavljive klimatske promene. Na kraju bi se sistem cirkulacije okena mogao potpuno ugasiti."
Ovaj tekst je samo mali deo brošure o "klimatskom dogovoru" koju u celini možete preuzeti sa adrese:
http://assets.panda.org/downloads/wwf_climate_deal_1.pdf
Na žalost, tu nije kraj priče. Postavlja se i pitanje "klimatske pravde". Naime, zemlje u razvoju nisu zadovoljne onim što zemlje Zapada traže kao klimatski dogovor. One smatraju da su razvijene zemlje svojim industrijskim razvojem mnogo više doprinele klimatskim promenama i samim tim moraju da podnesu veću odgovornost za smanjenje emisije štetnih gasova. Kada bi se napravio dogovor kojim se sve zemlje obavezuju na smanjenje emisija CO2, zemlje u razvoju bi izgubile šansu da se brže industrijski razviju i time bi još više zaostajale od razvijenih zemalja. Zbog toga je njihov zahtev sasvim logičan. Razvijene zemlje moraju prihvatiti odgovornost i platiti ostalim zemljama nadoknadu koju bi ove iskoristile za transfer čiste tehnologije i unapređenje svoje privrede na ekološki održiv način.
Neke od procena govore da bi za takvu vrstu ekološke reparacije bilo potrebno najmanje 100 milijardi dolara godišnje, dok iznos koji bi zadovoljio većinu potreba zemalja u razvoju varira između 300 i 500 milijardu dolara godišnje. Naravno, razvijene zemlje ne pristaju na ovakav dogovor i pravi uspeh konferencije u Kopenhagenu zavisiće isključivo od toga koji od ciljeva je postignut. Ukoliko se postigne klimatski dogovor bez klimatske pravde, teško da će takav dogovor imati mnogo šanse na uspeh u primeni jer bi se tokom narednih godina lako moglo pokazati da se razlika između razvijenih i zemalja u razvoju ne samo smanjuje već i produbljuje u značajnoj meri.
izvori:
HopenHagen
COP15
image by kevindooley
_o_O_
